V-2

Почетком 1927. год. немачко Друштво за свемирске летове (Вереин фüр Раумсцхиффахрт) започело експерименте са течним ракетним гориво. Ракете са погоном на чврсто гориво коришћене су током Првог светског рата због чега је Версајским споразумом Немачкој забрањено истраживање и развој ракета на чврсто гориво. Током 1932. год. немачки Рајхсвер је почео да показује интересовање за њихово истраживање због могуће војне употребе ракета. У том циљу истраживачки тим немачке војске предвођен генералом Валтером Дорнбергером посетио је њихов истраживачки центар где им је приказана демонстрација возила на ракетни погон којим је управљао Вернер фон Браун. Иако је ракета имала ограничене способности, Дорнбергер је препознао фон Браунову генијалност и приволео га да почне да ради за немачку војску.

Преостали чланови друштва следили су фон Брауна тако да су ускоро сви радили за немачку војску. У децембру 1934. год. фон Браун је постигао запажен успех када је успешно лансирана ракета А2 (А за агрегат), мали модел који је као погонско гориво користио етанол и течни кисеоник. Даља истраживања настављена су у правцу повећања поузданости ракете. Испитане су различите врсте горива али је немачка војска подржавала употребу етанола зато што је Немачка одувек имала проблема са недостатком фосилних горива. Током Другог светског рата, велики број ракета користио је као погонско гориво етанол који се добијао из кромпира.

1936. год. тим је започео рад на усавршеним моделима ракета А3 и А4. А4 је била ракета у правој величини са дометом од око 175 км, плафоном од 80 км и носивошћу од 1 т. До повећања у перформансама дошло је након комплетног редизајнирања ракетног мотора Валтера Тиела. Убрзо је постало јасно да се фон Браунови пројекти полако претварају у право оружје због чега је Дорнбергер преселио комплетан тим из места Кумерсдорф (у близини Берлина) у мали градић Пенеминде, на острву Усдом на немачкој балтичкој обали, како би се обезбедио потребан простор за тестирање и осигурала тајност.

Испоставило се да је А3 проблематична дизајн због чега је извршена њена модификација која је названа А5. Нови модел је био изузетно поуздан и до краја 1941. год. успешно је лансирано 75 ракета А5. Прва ракета А4 полетела је у марту 1942. год., али се након лета од 1.6 км срушила у море. Приликом другог ланисрања ракета је експлодирала након што је достигла висину од 11 км. Трећа ракета лансирана 3. октобра 1942. год. извела је савршен лет. Ова ракета, која је прелетела 193 км била је први објекат направљен људском руком који је досегао свемир.

Почетком 1943. год. покренута је серијска производња ракета А4 под називом или скраћено В2 како је названа на инсистирање немачког министра пропаганде Јозефа Гебелса. Савезници су већ били упознати са постојањем овог оружија. Пољски покрет отпора успео је да на десној обали реке Буг дође до остатака ове ракете испаљене у опитном центру Близна тако да су сви витални технички подаци достављени Британској обавештајној служби. Британци су покренули масовну бомбардерску кампању против Пенеминдеа због чега је погинуо велики број стручних радника што је значајно успорило тестирање и производњу.

Фау 2 је била беспилотна, инерцијално вођена балистичка ракета. Кратко време након лансирања користила је сопствени погон док ју је систем за навођење усмеравао ка циљу. Након гашења мотора настављала је слободан лет (отуда израз балистичка). Фау 2 је имала оперативн�� домет од око 300 км и бојеву главу од 1.000 кг. Највеће могуће одступање од циља износило је 17 км. То значи да је на удаљености од 300 км било само 50% шансе да ракета падне у пречнику од 17 км око циља. Због мале прецизности њоме се нису могли гађати мањи циљеви, као што су фабрике али је била довољно прецизна за гађање великих градова као што је Лондон.

Фау 2 је као погонско гориво користио алкохол (етанол и воду) док је као оксидант коришћен течни кисеоник. Пумпе за гориво и оксидант су биле парне турбине, а пара је добијана из концентрованог водоник-пероксида док је као катализатор коришћен калијум-перманганат. Погонско гориво било је смештено у алуминијумске резервоаре како би се смањила тежина ракете због чега је њена производња, с обзиром на велику цену и недостатак ове легуре представљала велико оптерећење за немачку привреду. Мотор је стартован тако што би се две хиперголичне супстанце убризгале у комору за сагоревање, где је приликом њиховог мешања долазило до самозапаљења и стварања варнице која је палила гориво.

У комори за сагоревање температуре су се кретале између 2.500 до 2.700 °Ц. Смеша алкохола и воде пумпана је дуж двоструког зида главне коморе за сагоревање. На тај начин хлађена је комора и загревано гориво. Гориво је затим упумпавано у главну комору за паљење кроз 1224 дизне чиме је постизана одговарајућа смеша алкохола и кисеоника. Мале рупице омогућавале су да мале количине алкохола прођу директно у комору за сагоревање где су формирале танак слој који је додатно штитио зидове коморе, нарочито на отвору где је комора била најужа. Овај заштитни слој палио се у додиру са атмосфером и производио дугачки издувни траг који је остајао за ракетом.

Фау 2 је имао жироскопски инерцијални навигациони систем који је управљао са четири закрилца репним крилним површинама и са четири унутрашња графитна закрилца која су се налазила на самом излазу из мотора. Каснији модели Фау 2 користили су „зраке за навођење“ (радио сигнале који су се емитовали са земље) који су их усмеравали према циљу, али су првобитни модели користили једноставан аналогни рачунар који би подешавао азимут ракете док је њен домет контролисан прекидом рада мотора који је активиран од стране земаљске контроле коришћењем Доплер система или од стране уграђених акцелеромера. Ракета би престала са убрзавањем и убрзо би достигла највишу тачку на путањи лета.

Први произведени модели ракете били су камуфлажно офарбани али је пред крај рата ракета углавном испоручивана у маслинасто-зеленој и зеленој боји. Током тестова ракета је била офарбана као шаховска табла, са црним и белим пољима зато што је оваква шема за бојење омогућавала да се установи да ли се ракета током лета окреће око своје уздужне осе.

Током Другог светског рата укупно је произведено око 6.000 Фау 2 док је само око 3.500 употребљено против савезничких циљева. Више стотина ових ракета заробљено је на крају рата од стране савезника.

Дорнбергер је сматрао да Фау 2 мора да има покретну лансирну рампу али је превагнуло Хитлерово инсистирање на изградњи подземних бункера одакле би се лансирале ове ракете. Према његовим плановима, ракете Фау 2 би се у непрекинутом низу довозиле железницом до ових бункера одакле би се стално лансирале на непријатељске циљеве.

Изградња првог оваквог бункера почела је 1943. год. у Еперлеку у близини Сент Омера у области Па де Калеа у Француској. Британци су одмах уочили масивне грађевинске радове на овој локацији због чега су отпочели масивну бомбардерску кампању која је натерала Немце да одустану од даље изградње иако су најтеже британске авионске бомбе „Тол бој“ (ен. „Талл боy“ – високи дечко) тешке 10 т, које су бачене током бомбардерских напада имала слаб учинак и нису успеле да нанесу већу штету објекту.

Изградња другог оваквог објекта под називом „Купола“ (Ла Цуполе) отпочела је недалеко одатле у оближњем каменолому али је и она убрзо прекинута због тешких напада из ваздуха. Последња локација на којој је покушана изградња подземног бункера за лансирање ракета Фау 2 била је јужније у близини Шербура али је овај пут напад британских бомбардера уследио пре него што се бетон стегао.

Неуспех изградње фиксних места за лансирање приморао је Хитлера да се врати на првобитну Дорнбергерову идеју и да одобри изградњу покретних лансирних рампи. Потребна опрема за лансирање и гориво било је смештено на 30 камиона. Ракета је до места за лансирање транспортована посебном приколицом „Видалwаген“, а затим би посада монтирала бојеву главу. Ракета би затим била пребачена на приколицу „Меиллерwаген“ којом је транспортована на место за лансирање где би била усправљена на сто за ланисрање. Пре лансирања ракета би била напуњена горивом, наоружана, били би подешени жироскопи, а затим би било извршено лансирање. Од места доласка на место лансирања па до самог лансирања било је потребно 90 мин. Посада је место за ланисрање могла да напусти у року од 30 мин.

Овакав систем се показао веома успешан па је дневно ланисрано око 10 ракета Фау 2. После рата је констатовано да је захваљујући оваквом систему Немачка имала могућност да лансира преко 100 ових ракета дневно али да ју је у томе спречила несташица горива.

Ракета је могла бити испаљена са било које равни која је била довољно велика да се на њој усправи ракета. Систем за лансирање је био изузетно мала и покретна мета због чега до краја рате није забележено да је и једна ракета Фау 2 уништена приликом лансирања.

За период после 1943. год. постоји само некомплетна евиденција о експерименталним лансирањима ракете А4 у Пенеминдеу. Експериментална лансирања настављена су упркос снажним савезничким бомбардовањима током августа и јула 1943-44 године као и током фебруара 1945. год. Ракета А4/Фау 2, опрем��ена новим системом за навођење намењеним за ракету „Васерфал“ (нем. „Wасерфалл“ – водопад), која је у ствари била конверзија ракете Фау 2 намењена за дејство против савезничких бомбардера, лансирана је 13. јуна 1944. год. и срушила се у Шведској.

Ракета Фау 2, која је испаљена 30. маја 1944. год. срушила се у близини опитног центра Сарнаки над Бугијем. Делове ракете који су пали у близини реке Буг прикупила је Пољска домовинска армија. Делови ракете су у ноћи 25-26 јул 1944. год. пребачени авионом у Велику Британију.

Ракета Фау 2 је маосовно произвођена у подземном тунелском систему Мителверк (Мителwерк) испод планине Конштајн (Кохнстеин) који је био део радног логора Мителбау-Дора (Миттелбау-Дора) у близини Нордхаузена (Нордхаусен) у Немачкој. На производњи ракете Фау 2 радило је од краја 1943. год. око 10.500 радника од којих су многи умрли од последица лоших услова за рад. У периоду од октобра 1943. год. до марта 1944. год. умрло је око 2.900 радника док су остали умрли углавном током транспорта у друге радне кампове. Смртност радника у појединим периодима износила је око 100 људи дневно. Главнину принудне радне снаге чинили су Руси, Пољаци и Французи иако је било и доста ратних заробљеника, страних радника и Немаца на принудном раду.

Прва ракетна јединица која је стекла оперативни статус била је Батерија 444. Ова јединица формирана је 2. септембра 1944. год. у близини Уфализеа у Белгији са задатком да отпочне ракетне нападе на недавно ослобођени Париз. Следећег дана Батерија 485 упућена је у Хаг како би отпочела ракетне нападе на Лондон. У наредних неколико дана извршено је неколико неуспешних лансирања али су обе групе успешно дејствовале 8. септембра.

Дејства ове две батерије представљала су само врх санте леда. У наредних неколико месеци испаљено је око 3.172 ракете на следеће савезничке циљеве:

• Белгија: 1.664
  • Антверпен 1.610 (50% од укупног броја)
  • Лијеж 27
  • Хаселт 13
  • Торнај 9
  • Монс 3
  • Диест 2

• Француска: 76
  • Лил 25
  • Париз 22
  • Туркоин 19
  • Арас 6
  • Камбре 4

• Енглеска: 1.402
  • Лондон 1.358 (40% од укупног броја)
  • Норвич/Ипсвич 44

• На циљеве у Немачкој: 11
  • Ремаген 11

• Холандија: 19
  • Мастрихт 19

Неколико стотина лансираних ракета је експлодирало у лету и никада није ушло у савезничку статистику.

Последње две ракете експлодирале су 27. марта 1945. год. на (или у близини) својих циљева. Број погинулих цивила у Лондону достигао је цифру од 7.000 што је у просеку двоје погинулих по лансирању. Ови подаци у великој мери умањују значај ракете Фау 2, али се мора имати у виду да је велики број ових ракета промашио свој циљ. Ракете које би погодиле свој циљ биле су изузетно смртоносне. У једној експлозији у Вулвичу, југо-источни Лондон, погинуло је 160 људи док је у Антверпену ракета погодила биоскоп и усмртила 567 људи. Такође, једна ракета Фау 2 значајно је оштетила докове у овом граду који су били од виталног значаја за снабдевање савезничких снага у Европи.

Као и Фау 1, Фау 2 је био отпоран на електронске противмере. За разлику од Фау 1, Фау 2 је захваљујући својој брзини и трајекторији лета био отпоран на ватру противавионске артиљерије и на нападе савезничких ловаца. Фау 2 летео је брзином четири пута већом од брзине звука, а на циљ се обрушавао са висине од 100 до 110 км. Једина активна одбрана од ове ракете била је уништавање лансирних положаја, што је било изузетно скупо и захтевало је ангажовање великог броја савезничких бомбардера. Други начин борбе против новог немачког оружја било је ширење дезинформација тј. лажних извештаја о резултатима дејства преко немачке шпијунске мреже у Британији која је заправо била под британском контролом.

Такође, забележен је случај када је један Фау 2, у фази полетања оборен митраљеском ватром из америчког бомбардера.

Коначно решење наступило је након брзог напредовања савезничких снага у Европи које су прегазиле положаје за лансирање рампе за ове ракете. Подземна фабрика за производњу ракета Фау 3 у Харц планинама у близини Нордхаузена никада није бомбардована.

3. марта 1945. год. савезници су покушали да снажним бомбардерским нападом униште опрему за лансирање Фау 2 у близини Хага, али је због навигационе грешке бомбардован градски кварт у којем је погинуло 500 цивила.